Друкчији угао

ЉУБАВ И МОДА У ВЕЛИКОМ РАТУ, ПРЕ СТО ГОДИНА
Живот увек нађе начин
Рат, наравно, није само фронт. Дотиче све равни живота, продире у све односе, доноси своја мерила. Искрсне на постеру, преокрене моду, окрзне љубав. Јасно, већина прича има трагичан крај, тек понека улива наду, неке су мале и присне, неке тајне и забрањене, неке попримиле епске размере, па се о њима и даље приповеда

Пише: Драгана Барјактаревић

Обнављамо градиво још једном. Јер сто година свакојаких последица оставио је за собом Први светски рат. Ишао је на велико и на мало. Уплео се у све оно што чини живот. Што чини свакодневицу. Вођени тиме, кустоси Етнографског музеја организовали су изложбу Велики рат и мали човек и приказали рат из угла обичног човека. Оно што нису успели да обухвате изложбом испричали су низом предавања – о моди, љубави, пропаганди...

РАТ ДУГ, А СУКЊА КРАТКА

А како се онда облачити за време рата? „Кад су ме питали да ли бих нешто говорила о моди током Првог светског рата, прво сам помислила – па сви су били голи и боси! А онда сам дошла на идеју да укажем на то колико је рат био значајан за промену одевне праксе”, испричала је на почетку свог предавања Велики рат, одевање, мода мр Бојана Поповић, кустоскиња Музеја примењене уметности.
Уочи Првог светског рата жене се нису бавиле физичким активностима. Одећа је служила да истакне њихову лепоту или да укаже на статусни симбол, па су се богате даме пресвлачиле чак и до десет пута дневно. Рат мења ту слику. Док су мушкарци били на ратишту, услед недостатка радне снаге, жене из свих друштвених слојева морале су да се активирају. Почињу да раде у фабрикама, радњама, на пољу, госпође из добрих кућа преузимале су и водиле послове својих мужева. Активности које је рат наметнуо довеле су и до промена у одевању. Престаје да се носи све оно што је жену спутавало у раду: раскошне тоалете, дугачке подсукње, корсети... Настаје такозвана ратна кринолина. Сукња се скраћује до чланака и шири у обиму, јер дугачке и уске хаљине нису биле практичне за обављање различитих послова. У складу са одећом, која је била сведена, почеле су да се носе и једноставне фризуре. Жене су најчешће правиле пунђе или скраћивале косу како им не би сметала током рада, посебно ако су биле болничарке.
Иако се све то логично наметнуло, ипак нису радиле напамет. Рат је проузроковао многе несташице, али штампа није престајала да излази. У магазинима искрсава нова рубрика – рат и мода. Чак и у најтежим условима водило се рачуна о модном тренутку, па тако један чувени бечки часопис из тог времена показује како је шик носити униформу болничарке или жене запослене у војној служби. Пошто је британска принцеза видела Флору Сендс обучену у мушку униформу, уздахнула је: „Кад бих ја могла да носим такву одећу!” Одећа по угледу на униформу постала је питање престижа на улицама великих градова и на хуманитарним забавама.
Велики рат донео је велике промене на свим плановима. Мода се потпуно мења, извлачи жену из украсних оклопа и смешта је у комотне и смеле одевне комаде. „Рат је дуг, али је сукња кратка”, био је омиљени слоган самоуверене жене 1916. године. Мода се мењала, али, још важније, полако су се мењале свест и улога жене XX века. Најупечатљивији пример женске независности и одлучности била је Флора Сендс, једина жена официр Српске војске за време Првог светског рата.

ФОТОГРАФИЈА ЈЕДНЕ ЉУБАВИ

Можда је баш зато проф. др Божица Младеновић одлучила да своје предавање Љубав под сенком Великог рата посвети симпатијама које су се родиле у Гвозденом пуку између Флоре и Јанаћка Јовића.
Јанаћко Јовић био је један од најхрабријих официра чувеног Другог пешадијског пука „Књаз Михаило”, познатијег као Гвоздени пук. Учествовао је у оба Балканска и у Великом рату, није био мобилисан, већ се јављао као добровољац, више пута био рањаван, а за исказану храброст два пута одликован „Карађорђевом звездом”.
Флора Сендс је била необична личност, пустолов, учила је да јаше, да пуца из ватреног оружја, возила тркачки аутомобил. Понашала се као дечак, али није одбацивала женственост: „Много година касније схватила сам да ако већ имате злу срећу да се родите као женско, најбоље је да што паметније искористите оне могућности које вам се пружају, а не да будете лоша имитација мушкарца.” Уочи Великог рата завршила је курс за болничарку и пријавила се да с првом британском мисијом крене у помоћ Србији.
Желела је да буде што ближе фронту, па је прихватила понуду да ступи у амбуланту Другог пешадијског пука „Књаз Михаило”. Ту је упознала Јанаћка.
Када су се први пут срели, његов коментар био је: „Што ми савезници не пошаљу оружје и муницију, него жену, конзерве и чарапе.” Међутим, касније је био у прилици да се увери колико је Флора храбра, па ју је прихватио као равноправног припадника своје чете. На страшном путу преко Албаније Јанаћко се разболео, Флора га је тада неговала, у току тог лечења њих двоје су се зближили, па је она у дневник записала да су даље повлачење наставили под једним ћебетом. Били су заједно све до јесење офанзиве 1916. године, но Јанаћко је убрзо погинуо у бици код Битоља. Флора га је сахранила и подигла му споменик, а војнички сандук у ком су се налазиле његове ствари однела је Јанаћковим родитељима после окончања рата. Међу неколиким сачуваним стварима које су се затекле у сандуку после погибије, била је и фотографија Флоре Сендс.
Љубав не престаје кад почне рат. Људи тад умиру, али људи и живе и воле. „Љубав је за време рата, па као и све остало, и даље присутна у животу”, објаснила је професорка Младеновић. Јасно је, већина прича има трагичан крај, тек понека улива наду, неке су мале, присне, тајне, неке забрањене, неке су попримиле епске размере, па се и даље о њима приповеда.

***
Разгледнице
Важно сведочанство рата су разгледнице, јер и сликом и речима памте то доба. Људи су за фотографисање бирали најбољу одећу, да би онај на кога је разгледница била адресирана имао лепу успомену. Да би могао некоме да се похвали. А и да би што мање бринуо. Тако је често на полеђини фотографије стајала порука која указује на то да је неко жив и здрав. Богату колекцију разгледница и фотографија из Првог светског рата чува Милош Јуришић. Неке од њих илуструју и овај текст.

***
Несташица материјала
Све до 1914. користили су се само природни материјали. Тек ће за време Првог светског рата, у оскудици текстила, почети производња синтетичких материјала, какве и данас носимо. Несташицу материјала највише је осетио обичан свет. Мајке су морале да се довијају, па су деци, која су брзо прерастала своје ципелице, правиле обућу од крпа или тепиха. Догађало се да цела породица дели један пар ципела, на смену, у зависности од тога ко излази из куће. Лето је било блажено доба, јер су тада могли и боси да ходају.

***
Плакати
Поред штампе, пропаганда се у Првом светском рату заснивала пре свега на плакатима. Зараћени блокови покушавали су да убеде масе у своје идеје помоћу пропагандних постера. Графичка решења и поруке свуда су били слични. „Your country needs you!” – генерал Киченер упереног прста позива на мобилизацију. Касније исти тај мотив користе и Американци, само што Ујка Сем апелује речима: „I want you for US Army!” То је можда и најпознатији плакат из Првог светског рата. Поред позива у рат, на плакатима су стајале и друге поруке: „Не пијте алкохол, осим понедељком”, „Немојте да возите аутомобил”, „Не облачите се екстравагантно, није патриотски”...